Tog jutra je bilo nekoliko ptica na trgu,
čulo se samo mrzovoljno
otkucavamje punog sata.
Monotonija otvaranja prodavnica i izdisaj asfalta od tereta.
Tako je nekako počeo dan.

Nije mi napamet palo da mogu da napišem pesmu, pogotovo ne o takvom jutru.
Lupetanje srca nije pogon za lepe stvari,
mašinerija duše ima više zajebanih točkova, pokreni, okreni, duša k'o duša,
ne pita ko si, nego je nosiš
kao sebe teškog
kao sebe najurenog
kao sebe u opstanku...

Zapevaš neku melodiju
i pretrčiš deo svog (s)tripa.

Ovo je tebi pismo, ti koji si danas zidar obične kuċe,

sa prozorima što gledaju u instant suzu od mog vraga,
koja se cedi sa ludog brega,
pa zemlja više nije zemlja, suza je obična parola oka, da duši svane.

I trg, i ptice i sat i ja u jutru...
Početak napuštanja zemlje iz nekog razloga, bez pitanja. Ili je zemlja progutala mene.

(Vidi me kako ja to umem...)

Tatjana M.