NANOS
dugo slušam: pahulje kao dah
zatrpavaju prag, raste
snijeg u studenom mraku juga
i ne dâ mi ni u jednoj tvojoj
slici sna zašiljiti olovku
nacrtati ptice
crne
što umiru u sječanjskoj
noćnoj tami. ti silaziš u sumrak
brišeš moje nenacrtano sa zidova
a ja sanjam kako sanjaš da strepim
(negdje neznano i djeca jecaju)
čekajući da iz samotne noći
kroz prozor proviri daleka
nepoznata misao
onâ što netremice gleda
sve dok ne postanem fosil
* * *
možda još slušam, ne znam što je
trajalo: smijeh ili život, ili traje
samo jednu večer. dok mećavu
i sestrinu kosu
mekšu od pahulja urezujem
u tamu, u zidove siječnja
Fenomenalna, jaka, ostavlja bez daha!
Lijep pozdrav,
salke
Tvoja pesma skida nanos po nanos misli i ostavlja bez daha...
Lp Milena
Čestitam, Mirko.... nanosi prisjećanja, impresija i topline emocija.
Vp!
Katica
Pesem, v kateri p. s. sanja sanje drugega p. s. in te sanje so tako močno in gosto predivo, ki rišejo temneje od črnega svinčnika (ki zastane) in so tako snovne kot fosil, prispodoba ujetosti v večnost. Kot nasprotje se skozi pesem porajajo podobe trenutnosti, naraščanja snega in - minljivost fizičnega. Čestitke,
Ana
Hvala, Ana, na veoma lijepom komentaru i pažnji!!!
lpm
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: mirkopopovic
- 02. 01. 2018 ob 19:42
- Prebrano 920 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 418.72