u sobi
kojoj je opelo kucalo kroz pod
nastani se čama i još pozva goste
.
svi pružali ruku nikad otmenije
s povezom na jeziku po par reči u rimi
i po koju suzu na svetlostī svećā
uzimali žito oh oh oh
nešto popili a više nasipali njemu
hik!
ostavljali bukete kraj ovenčane glave
pa gužvali novac brojeći u sebi
koliko dati bezimenoj želji
.
pitao se
otkud takva pomamna tišina
kada znaju da mu se baš žuri
da je drama odavno na koncu
.
tad namignu i razveza mozak
mada su mu darovi još sletali s visine
sve ih spusti u humusni ranac
(nije se nadao tolikom uzdarju)
kakva čast!
.
ali kada začu onu tihu pesmu
bože ovo – hmmm – bože ono – hmmmmmmm
on poklopi sanduk
zakuca ga – ni sam ne zna kako
i
zahvali se na predivnoj sceni
.
eh
najzad krenu do svog Mrtvog mora
preko reka potoka jezera
.
zaplakaše u ritmu timpana
razvali se grom iz njihovog neba
nikad luđi od crnih odela
nisu čuli kako im se smeši
mrtav-hladan na miris tamjana
pa im dodai kõ Isuss na Golgoti
vidimo se neke noći
kad vam režiser zameni uloge
a ja stignem nebu pod oblake

Marina Adamović