Grota
Nije to da nas već nije bilo.
Da nisi htio.
Da ja htjela nisam.
I nije da u nekom satu od večeras do jutra,
u nekom razbuđenju odsutnom iz sebe,
nije da nećeš htjeti.
Iznova.
I nije da ti pokorna neću biti,
slomljena pod tvojim ramenom.
Znaš da nije da neću.
I znaš da vjere
na mojim grudima ne smije biti.
U moju plimu.
U moje bedro.
Jer ja nisam val.
Niti grota bez sedefa dubine.
Nije to da neće biti.
Plača u pustinji.
I tvoga huka.
Sažimanja u eho jauka.
Znaš da nije.
Samo, koliko ćeš ti mene biti žedan
i koliko mene slijep pod prstima,
kad na dinama rodim razvaline
čovjeka s vremenom u očima?
Moćna impresija i sjajna poezija, Nikito!
Lijep pozdrav, salke
Hvala ti, nikita!
Čisti je užitak čitati tvoju poeziju.
Imaš moje divljenje.
I lijep pozdrav:)
Pesem, ki močno potrka na naša čustva. Polna je enkratnih metafor, uporabi modus zanikanja, da lahko na koncu 'udari' s pravim razlogom. Literarni analitiki bi jo znali bolj pravilno ovrednotiti od mene. Ampak tako jo jaz dojemam.
Skratka odlična.
Lp
A
Prelepa prispodoba neizpete ljubezni, nezmožnosti dvojine, dvomov, strahov in hrepenenja, med vrsticami katere se rojeva brezčasje. Na poetično žejo, Sara
Čestitam Nikito na podčrtanki! Djelo koje to svakako zaslužuje.
Lp, salke
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: nikita
- 14. 12. 2017 ob 08:58
- Prebrano 1002 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 190.76