Bila je sve što druge nisu
nasmejana, govorljiva, topla
i kao da dodirom tuge se brišu
bila je izvor razumevanja i sve je mogla.

Niko nije znao šta ispod trepavica krije
oblaci koji nose raspukle usne
koja snaga u srcu joj bije
šta se može, a šta ne sme.

Dok se jednog dana sunce probudilo nije
i hladnoća po stazama rasula korake
a sve je bilo kao i uvek raniije
šaputanja su prostrujala kroz sokake.

Jedan je čovek zauvek ostao sam
a ni svestan toga bio nije
u nekom svom svetu snage, uzdah pijan
pobednik krika, što na rukama zamro mu je.

Pao je beličasti oblak snen
ostavivši krila na obalama dana
u okean večitog mraka, smiren
od ljubavi i zadobijenih rana.

Podiže se raja, sokaci uzbujaše
gde to anđeli svoje snove traže
pesnice put neba pravdu iskaše
pitam se, zašto istinoljudi ranije ćutaše?

Malaino