Volela bih da osetiš delić bujica što kovitlaju mnome

jug te zove

ovom ravnicom da uskovitla zore

da zabridi koža i srce da stane

i okrene iz početka,

nebeske putanje da sriče

kao prva slova i ne uzmiče,

kao prvi hod najhrabrijeg junaka

tek rođenog u zeni,

tek probuđenog u prstima,

za put bez povratka u prošlost,

za čardake i zmajeve,

tek okrznute krajeve

i vozove što odlaze

i prolaze...

Udahni smotuljak mog srca

da te kao aura čuva,

da plamen nikada ne zgasne

kada zime nastupe kasne,

kada put u kovitlacu nestane,

i kada se stane,

ruke moje da te brane,

juga pune,

povetarca žestokog i zimske strune

i ognjišta što se kresi

i prosipa zlatne i tople zagrljaje

dok s jutrenjem budi svemir u očima

a zvezdama, mir u snovima,

Nebo je naša ravnica…

A mi,

mi smo istraživači nebeskih maglina

što snuje u našim očima…

Malaino