Dok konjska zaprega vuče

Nešto što će se u sledećem veku

Nazivati tramvaj

I po kome će San Francisko

Postati poznat i čuven

Gledam u putnike koji silaze

Baš preko puta mog dućana

I očekujem mušterije

Na prošloj književnoj sedeljci

Videla sam mlade dame sa Nob Hila

Koje pišu tako tužnu Poeziju

(od kojih Šerif pomalo prepisuje)

Da se sav pesnički skup rasplače

A fine poetese brišu suze

Čipkanim maramicama

Specijalno pripremljenim baš za tu priliku

(ili nepriliku)

I uzdišu zdušno sve uzvikujući

„Sjajno“ i „Bajne ste, drage naše“

Dok im poete odmeravaju

Tanke strukove i vrcave bokove

Praveći se da udubljeno slušaju

Njihovu tužnu, pretužnu Poeziju

Navraćale su u moj dućan

Smejući se i podgurkujući

Izigravajući nekakav nobles u Poeziji

Sve tražeći sitno mrvljene kosti i lobanje

Kao perfektan začin za svoju poeziju

Ali sam ih ja odbila

Sa obrazloženjem da takve začine niti držim

Niti imam nameru da nabavljam

Sa Orlovim Perom sam viđala u Preriji

Hiljade neznanih grobova

Onih koji su pokušali da stignu na drugu obalu

Grobove usamljenih tragača za srećom

Siromašnih kopača zlata

I nikad ni meni ni Orlovom Peru

Na pamet palo nije

Da budimo zaspale im neostvarene snove

I prekopavamo tuđe nesreće

Plašeći se da ne naljutimo duhove nemirne

U radnju mi je iznenada banula

Fina gospođa Mildred

Od milošte zvana Mili

Plavuša sitnih kostiju

Al bogatog poprsja

Viđala sam je ranije pred dućanom

Kako sačekuje moje mušterije

I radoznalo im zaviruje u pakete

Pitajući ih koji su začin kupile

Šta kuvaju od Poezije

I dajući nekakve savete

Obavezno je umilno hvatala pod ruku

Sve gospođe pa i gospodu

Sa spiska mojih mušterija

Dućan je bio pun

Gospođe su razgledale tegle sa začinima

A Mili me je pogledala drsko

Onim svojim sitnim ledeno hladnim

Plavim okicama i rekla:

„Mene ovde zanima samo jedno

Čovek koji ti donosi začine iz Prerije

I prodaje na zadnjim vratima dućana“

Na moju veliku sreću

U tom me trenutku pozvala

Jedna fina starija dama

Da joj sa visoke police

Dohvatim malo začinske Ironije

A meni je baš bilo drago

Što sam ledi Mildred leđa okrenula

Pa nikako nije mogla da vidi

Kako su mi oči

Zasvetlele čudnim sjajem

A zadovoljan osmeh obasjao lice

Jer sam je odmerila dobro i zamislila

Kako će na štriku iza kuće

Pored dve kobrine kože

Uskoro visiti i koža ove zvečarke

Od koje će mi komšija Italijan

Napraviti divne cipelice

Koje će savršeno pristajati

Mojim nežnim stopalima

(nastaviće se)

Milena Vučković