donešen velikim brodom

na južnu obalu Baltika

uspešno sam se borio

protiv dva nepijatelja

protiv hladnoće

i protiv votke

bila je gužva u povelikoj lučkoj kafani

pojedine likove sam pepoznavao

druge baš i ne

činilo se kao da niko ne spava u toj noći

(kasnije su mi rekli da je uvek tako

u noćima kada pristaju brodovi)

bile su tamo i nekakve devojke

kojima sam pričao

kako sam se mimoišao sa Sokratom

za samo par desetina vekova

ništa me nisu razumele

naravno

nije ni trebalo

slušale su pomno

ne zato što ih je zanimala priča

već zato što sam ih zanimao ja

one mene nisu zanimale

imao sam oči

samo za lepu kapetanovu kći

nedostižnu i za mene

i za desetine drugih sličnih meni

koji su te noći stigli sa pučine

neko je rekao da se zove Anabela

meni je bilo svejedno kako se zove

kako se hladnoća povlačila

a votka sve više prevladavala

počinjao sam da trućam o ljubavi

o filozofiji

i o još ponekim stvarima

o kojima takođe nisam imao pojma

nije mi se čak ni nasmejala

i ne znam da li sam je voleo ili mrzeo zbog toga

nisam imao hrabrosti da joj se obratim

a ona nije pokazivala nameru da se obrati meni

sedela je naizgled udaljena od svega

i zurila u neke svoje dubine

odjednom je ustala

mirno i elegantno

i onako

kao u prolazu

uhvatila me za ruku i povela

u nešto

što je meni u tom trenutku

veoma zaličilo na Raj

nisam siguran da li i sad mislim da Raj izgleda baš tako

tada još nisam shvatao

filozofiju ljubavi

sledećeg jutra sam vozom

otputovao za Minsk

i nikad više nisam video Baltik

ni Anabelu

Milen Šelmić