Pošla si sa mnom na krstarenje po vasioni,

mada si znala...

Znala si da ću zastati kod prve zvezde,

ja, koji ne verujem Danajcima,

ni kada darove donose, ni kada žrtve prinose,

ja, čije su ruke krvave, grube,

i čija su pleća i dalje nepovijena pod teretom,

ja, koji se ne bojim Boga,

niti zazirem od njegove kazne...

Pošla si sa mnom na put do beskraja

ili na put do bestraga,

na put bez povratka, sa mnogo skretanja i mimoilaženja.

Bila si svesna da je taj put neobeležen,

da je posut trnjem i krhotinama namerno razbijenog stakla,

oivičen samo glibom i otrovnim biljkama.

Uvek si znala da ću te čuvati.

Da neću dozvoliti da se i najmanji dah nemira zadrži u tvojim očima.

Da ću te čuvati kao najveće blago,

ja, koji nisam nikada svoj mir imao,

a sada sam tvoj za svetinju uzeo,

ja, koji nikada milost nisam davao,

niti sam je i od koga ikad primao,

ja, čije je ime omraženo, a pojava nepoželjna i nedolična.

Pošla si sa mnom, mada si znala

da ja kad uzimam uzimam ne tražeći,

kad dajem, dajem sve i odmah,

znala si da sam divalj, neukroćen, goropadan, prek...

Uvek si znala da ću te čuvati.

Pošla si sa mnom na krstarenje po vasioni,

na put do beskraja,

na put do bestraga.

Znala si.

Milen Šelmić