Ovde pada kiša,

danas je baš neko čudno vreme,

ni brzo, ni sporo,

nekako ljubačasto i sivo,

dugo kao ravnica i bezbojno zeleno..

Slivale su se kapi

i padale niz oluke,

razbijajući korake,

iznutra,

ćutala sam i slušala

njihov smeh i kockanje sa vremenom,

znala sam da je večnost izmišljena parabola suncu

i da ga samo nedostajanje uveličava,

i znam da je sve u glavi i mislima

koje u ovoj trci leptira

kradu otkucaje sata

i otvaraju ona sakrivena vrata,

dok zatvorenih očiju

čekam da iskaplje vreme,

probude se svici,

a Ljubav me zgrabi

i širom pogleda u biserne oči i kaže:

sve će proći.....

ja sam tu...

Malaino