[size=14]Iz duboke misli što mi dušu mori Jedne duge noći, ne znam kojeg sata, Trglo me je silno lupanje na vrata: „Zar me ne poznaješ? Ja sam, de otvori!“ Kako ne bih znao majčinoga brata, Ali ja sam čuo... pa meni su rekli... „Jeste, jeste, moji dani su istekli, Samo u snovima ja kucam na vrata.“ Gledam: jeste, on je! Al' sav u krvi. Neprijatelj mrski pogodi ga, što li? Mislio sam reći: da li rana boli?, Ali mi ne dade, već on poče prvi. Uplašen i zbunjen pred njime sam stao, Slušao kritiku (prosto da ne dišeš!): „Površan si mnogo, ali kad već pišeš Što o meni ništa nisi napisao?! Sećaš se kad rekoh: po sredini vozi, Nek se drugi tebi sklanjaju sa druma! A sada ti kažem, ne skini sa uma: I u pesmi hrabrost daj u punoj dozi! Svaku pesmu moraš počet' od temelja Jer je najvažnije: ništa preko vrste. Ozidati moraš sve stihove čvrste – Važna su pravila a ne tvoja želja. A stihovi zadnji nek su ravni krovu, Dosadašnje delo neka obuhvate. Time će se tebi napori da plate I dobićeš snagu čak za gradnju novu. I na samom kraju dimnjak ti ostane – To nikako ne smeš dati zaboravu. Sad, nećače dragi, imaš pesmu pravu – Daleko se čuje tek kad vatra plane.“ Još je rek'o: „Zbogom, ja sad moram ići, Jer sa tobom više ne mogu ostati. Hteo sam ti samo koji savet dati, Budeš li posluš'o daleko ćeš stići.“ Premučen sam mnogim pitanjima glasnim. Preskačući svoga intelekta nivo, Trudim se da shvatim što je neshvatljivo Ali moći nemam sanak da razjasnim. Pričam ga sâm sebi, u bolu najjačem, Dok u crkvi stojim sa svećom u ruci I svih devet muza naviru mi zvuci A ja od sveg' umem jedino da plačem. [/size]

MAKI