Zavoleo sam te kada si plakala, one noći.

Te noći, kada su s tobom plakali

I drvoredi na bulevarima.

Česmi je bilo suviše hladno da se oglasi,

a jutru suviše rano da probudi ptice.

Sada ti ne dam da odeš,

ti i ne želiš da odeš,

niti postoji put kojim bi otišla.

Vodim te obalom, vodim te pučinom

i nailaze talasi. Plimni talasi.

Pustinja nije pustinja, nego peščana plaža.

I svitanje i sumrak i veče.

I dva nasmešena badema.

I trag na tvojoj koži.

Ove su sezone vreme cvetanja.

Ponekad noću i kamenje oživi.

Igra se sa senkama po napuštenim dvorištima.

Na kraju se sve pretoči u muziku.

Ne, ne dam ti da odeš.

Nebo piše oblacima, vetrovima, plavetnilom.

Dani šapatom govore, šapati govore danima,

nove reči iz zemlje niču, neizgovorene.

Kao pod nekim plaštom

ili unutar opne

imamo Vreme za nas,

imamo nas za nas.

Ne dam ti da odeš.

Ne želiš da odeš.

I ne možeš da odeš,

suviše si duboko unutra.

A zavoleo sam te

kada si plakala,

one noći…

Milen Šelmić