sa rukama 
što mirišu na tek ispečen domaći hleb i mladu surutku 
sve jednako tako stoji nagnuta nada mnom
i pretače mleko i moje snove 
i traje i traje taj beskonačni čas dobrote
sav plav od njenih prozirnih očiju 
i nikako da otvorim vrata razgrejane kujne 
i zakoračim u ledeno januarsko jutro 
u školu gde nema mame 
da toči mleko i tople reči 
od čega mi se spava
glave položene na mušemu
osutu žutim suncokretima sa mamine letnje haljine 
na čijem skutu spavam u travi pod našom lipom 
pod petogodišnjim nebom 
spavam 
već decenijama