Ledolomac jednako lagano klizi

po utabanim putevima psihoanalize,

dok mi, preostali putnici na tom avetinjskom brodu,

i dalje prekopavamo po nedorečenim pitanjima,

tragamo za neostvarljivim odgovorima,

ispijajući nemerljive količine

domaće rakije od jabuka,

pri tome jedni druge neumorno ubeđujući

u neophodnost sopstvenog postojanja.

Sumnjam da ćemo time odagnati Smrt.

Još više sumnjam da ćemo uploviti u večnost,

kao i da ćemo promeniti ustrojstvo Svemira.

Vraćamo se logici antičkih filozofa

i poetici renesnasnih pesnika.

Sve se više vraćamo, a sve manje napredujemo.

Da li je to dokaz cikličnosti

ili samo rezime svih dosadašnjih promašaja?

Brod na kome smo možda samo podseća na ledolomac.

Možda je više nalik na splav Meduza, na brod ludaka,

na Nojevu barku.

Gomla putnika bez vozne karte i bez konačnog odredišta.

I bez nekog izraženog ličnog identiteta.

Osim u mislima, koje sve više poprimaju tonove

besciljnog stremljenja ka jednom nestvarnom,

pozitivitičkom shvatanju Pakla. 

Čini se da prilično nedostaje muzika.

I boje.

Samim tim i svetlost.

Tu je negde i granica potrebe za objašnjavanjem.

Postaje nebitna korelacija uzroka i posledice,

prethodnog, sadašnjeg, budućeg i naknadnog.

Nejasno je šta određuje smisao.

I da li je uopšte potreban smisao

u bilo kojem i u bilo kakvom sledu.

Odgovori se gomilaju pre nepreglednog mnoštva

postavljenih i nepostavljenih pitanja.

A tek smo kod uvoda.

Milen Šelmić