Golom dušom si ušao u noć,
videla sam kako kolena joj držiš
i dok joj siluješ modru moć
šta joj otimaš iz džepova crnih.

Blještave korale s dna zvezdanih kola,
od opojnih daljina neonske niske
da ukrasiš svetlom moj krhki vrat
i okačiš svoje lopovske prste.

Tvoj san epitaf uzvišenoj zvezdi,
pokrov što belinom fasade umiva,
tvoja reč bluz vrisak okaljenog
što mu se dok izgara divi vatra živa.

O kako si istinit u zanosu sjajnom
vredan metanija što ti mrak učini
dok se ko svetleći žrtveni pepeo
u meni rastvaraš i gubiš u krvi.

Marina Bogdanovic