Izgleda kao da živimo u vremenu karnevala.

Naoko, ruše se tvrđave,

padaju zidovi,

odstupaju vojske.

Kao pred trubama Jerihonskim.

Čini mi se u prvi mah, kao da mene prozivaju,

a ne prozivaju mene, sasvim sigurno,

i ne prozivaju moje demone, moje duhove i moje slabosti.

Ni moje gordosti.

Od gordosti ne odstupam.

Nikome nisam ništa dužan.

Dužan sam samo sebi

i tebi,

sebi,

zato što hoću da izbegnem

onaj predviđeni i očekivani završetak,

tebi,

zato što me voliš bez razloga,

a to je jedina prava ljubav...

Odavno sam shvatio

da je čak i realna smrt

bolja od bilo kakve imitacije života.

Smrt sam nekoliko puta prevario,

život trošim nemilice,

(ne štedi, bogami, ni on mene)

ne osvrćem se na karnevale, karambole

i tome slično,

niti prihvatam ikakav karantin.

Od života nema delotvornijeg leka.

Zato ga gutam, halaplivo i željno,

ne dopuštajući da on proguta mene.

A nekako osećam,

ako ikada umrem,

biće to od istog onog

od čega i živim.

Od srca.

Milen Šelmić