Na liticama poetskih pogibelji 
U orkanskim visovima duše 
Samoizmaštana i sama 
(kao đavo ili Bog)
Tebe sam zalegla u nedrima i pesmama
Među četvorolisne deteline i katrene o poslednjim srećama 
U ružu vetrova uglavila sam gnezdo 
Opleteno paperjem osedelih snova 
I u alpski rog duvala duboke jesenje tonove
Muzikom poezije 
Mamila sam te iz visina duhovnih ljubavi 
U pokušaju da te odlepim od blata tla 
I pokrenem da prvi i poslednji put se vineš
Iznad provalija gorke požude 
Nemoćne
Da te ispune i kad se isprazniš
Sa bezbrojnim uzgrednim

Pesmama o visinama
Branila sam se od bolnih padanja u jamu jave 
Šćućurena u pocepan pesnički mit
Na ivici kukuvičijeg gnezdu u šupljim prsima 
Branila sam san o ljubavi 
Slapovima stihova o tebi kondoru
Prala sam sebe od istine
Da sam do guše potonula u glib 
U nadi 
Da ću ako padnem tebe podići sa dna 
I učiniti te s orlovim darom 
I sebe učiniti pesnikinjom 
S darom pisanja o ljubavi
I kad je prostituisanje 
Sa sopstvenim snom o sebi boljoj
Sa tobom boljim

nenamiljanovic