ponekad vidim nekog od njih

kako besciljno luta ulicama

i ne pitam se odakle su

niti kuda idu

znam ih dobro

poznajem svakog od njih

kao što poznajem sebe

jasno mi je kuda lutaju

i zašto samuju

jer to su

moji ljudi

kad god ih setnem

pada mi na pamet pitanje

odakle sam

i kuda to idem

a onda kažem sebi

da to uopšte nije važno

da to ne zanima više nikog

pa ni mene samog

i nastavim da lutam

neznano kud

i neznano dokle

nastavim da samujem

da nemilosrdno harčim život

ljubav

i slobodu

nastavim da koračam putevima

kojima još niko nije išao

ne znajući ni gde ću stići

ni da li ću se vratiti

i ne razmišljam više o tome

sve do novog susreta

sa mojim ljudima

Milen Šelmić