I

Pred tobom se dive pogledi skriveni
I čežnje ožive uzavrelim treskom.
Očinji ti kapci setom preliveni –
Zenicama tinja tajnovitost bleskom!

Ti si nepojamna, duša bezdan slama,
Alfa i Omega sveta i boljitka.
Okružena svitom, a tek tužno-sama,
Sa lica ti curi suzna rosa žitka!

Iznutra si krhka i srž ti je meka,
A spolja granitna, ponosna i čvrsta.
U mah si mi bliska – iznova daleka,

Edenska i sušta rodonosna vrsta.
Anđeoski draga, mudroljublju sklona,
Od lepote nebne trepne vasiona!

II

Tanana se svetlost iz duše rasipa,
Kojom obasjavaš moju polutamu.
Natopila kožu mirisima lipa –
Noću se ogledaš u zvezdanom plamu!

Za tebe se muzo nadahnuto svira,
Upliću se note, melodije vedre.
Pod prstima veštim oglasi se lira
I najlepši zvuci titrajem iznedre!

Mazna i pitoma, hrabra čim zatreba,
Čuvaš svoju lozu kao nežnu biljku.
Moje si parčence nasušnoga hleba,

Nosim te ko vatru na krvnom ožiljku.
Simbol dobročinstva, darovna vladarka,
Venerina kćeri iskričavo-žarka!

III

Strahove si zdrala s beličastog čela,
Zadenula himnu niz dolinu grudi.
Lakokrila vilo misli mi uprela,
U spiralu strasti, žeđanje me budi!

Užitak si slasni dlanovima mojim,
Brilijantna iskro, prolećni lastaru.
Za tebe u transu splet sonetni krojim,
Gradim presto silni Ženi-svetlozaru!

Sazdaću ti knjigu od zlatastih reči,
Da i nakon mene kada samrt stigne,
Glas o tvome liku na Olimpu zveči

I ženstveni odraz niz etar uzdigne.
Ako li ti za mnom kapka tuge kane –
Južnu hemisferu nek` suzokliz gane!

IV

Mistična ostani, nedostupna, čista,
Iznad svih zemaljskih opipljivih zala.
Rubinska ti sjajka obrazima blista,
Stvoriteljko viših, večnih ideala!

Postani vodilja moga slepog vida,
Kada me mrklina nad ponorom ljuška.
Žeznem za lakoćom dodira i brida –
Mekoćama kožnim veo strasti šuška!

Zastani i ćuti bez tonova, glasja,
Neka zbore oči, ruke, nedra, usne.
Lepršaj u cvasti nepresušnog krasja,

Da u bezvremenu svaka opna prsne...
Svemoćna divoto dažd ognjem razgrni
I kraj mene stiskom spokojno zatrni!