To je bilo u vreme

kad je sve odisalo

mirisom lipa u junu

i kad je još bilo dudova

po gradskim periferijama.

Blistao je stari Novi Sad

svojim ulicama i bulevarima,

svojim obalama,

svojim pesnicima

i onim poznatim kafanama.

Blistala je i ona,

svojom mladošću,

svojom lepotom,

svojim osmehom

i neodoljivim sjajem u očima,

negde na pragu punoletsva,

u najlepšem cvetu mladosti.

Blistao sam, možda, i ja,

žarom mladenačke ljubavi,

koja nikad ništa ne traži

i nikad ništa ne uzima...

Samo smo se nekoliko puta videli

i samo se dva puta poljubili,

misleći da se ceo život,

pun veličanstvene ljubavi,

pruža pred nama.

Kada se iznenada odselila,

negde u nepoznati svet,

nisam ni slutio

da se više nikada nećemo sresti,

ni čuti, ni videti...

Polako sam, vremenom,

postajao toga svestan,

kao što sam bio svestan i toga

da će me zaboraviti.

Ja nju nikada nisam,

i eto,

za nju je i ova pesma.

Setim se ponekad tih naših čekanja,

pronalaženja,

šaputanja i ćutanja,

sutona, predvečerja,

setim se, i bude mi lepo,

prijatno, i pomalo tužno.

A sve se to dešavalo

u maloj ulici Save Šumanovića

na novosadskoj Salajki,

u samo nekoliko

toplih junskih dana,

pre skoro četiri decenije,

ili možda i nešto više ...

Milen Šelmić