Kada me o ljubavi upitaš... ćutim
Jer meni je sve u nagoti oka
U koje mi jutrom
Hrast svetlosne vaši sipa
I ja se budim samo zbog toga
Da među slepoočnicama tinjam
Do novog postojanja o kojem ništa ne znam

Ponekad... ta svetlost je toliko jaka
Da iz kuće izlećem kao vatra
Kao strah od požara

Usput upijenom vlagom
Utolnom vodom svih mojih žeđi omekšam
Zbog trave u parku koju ni korakom ne želim da ozledim

A tu bezazlenost
Uvek nanjuši neko pseto što za poljupcem žudi
Sa zadahom hrane koju je pokupilo sa asfalta na vlažnoj njušci

Za mene to je tajna svih tajnih večera

Ljubiti
Kao izrod nežnosti
Ne znajući ništa o čistoći

Dok se preko usana izlivam

Marina Bogdanovic