Ovo nikad nećeš počitati.

Napisano je odavno,

toliko davno da se ni reke

više ne sećaju tog vremena.

Mostovi pogotovo.

Čekalo je na tebe,

danima, godinama.

Prekratkim danima

i predugim godinama.

Pisano je samo noću,

u nekim sitnim satima,

u kojima vreme gubi smisao,

a tama se ne razlikuje od hladnoće.

Morao sam da ga napišem,

ne znam da li sam to i hteo,

jer, moranje nije isto što i htenje.

Tih nemuštih noći,

kockao sam se sa Đavolom

u najveći moguć ulog. U život.

I izgubio sam.

A on mi je, satanski promišljeno,

oprostio dug.

Pokušao sam potom

da rekama i mostovima

objasnim priču o životu, o htenju,

o tami i hladnoći, kao priču o Usudu,

priču o tome kako ušća ne prepoznaju izvore,

priču o nekim trenucima u beskraju.

Priču o tebi.

Nisam to, naravno, uspeo,

a i kako bih, kad je nisam ni sebi

ni do danas objasnio...

Na kraju, nešto bih te zamolio.

Ako tamo, u kraju gde živiš,

rastu čempresi,

nazovi jedan mojim imenom.

To nije teško,

a meni bi značilo.

I kasnije, ako ikada ugledaš

polje makova u cvetanju,

seti se tog čempresa i tog imena.

Rumenilo bulki

i odjek imena u sećanju

možda će ti otkriti tajnu.

A možda ćeš samo poželeti

da osetiš miris daljine

i istinsku boju purpura.  

Znam da ovo pismo

nikada nećeš pročitati.

Ja ću te i dalje uporno čekati

na istom onom mestu

gde mostovi upoznaju svoje reke.

Milen Šelmić