***
Ovo je obična pesma o neobičnom danu
Koji se ponavlja otkako delimo
Ljubav kao skrivenu odaju
Pomerajući se polako
Strahove u zid zaziđujemo
A stid se povlači u pukotine
I kao u snu - odemo predaleko
Do nekog leta gospodnjeg
Kad su nam tela bila providna i propustljiva
Kao najtanja membrana između zvezda i zemljinog ognja
I do bosih stopala u trku
Kad su vlati trave bile vlasi praroditeljke
A drveće šuma od podignutih ruku sa nebom na dohvatu
Pre imenovanja stvari i učenja jezika
Postojalo je osećanje koje nam se sada vraća
Da sve na ovom svetu ima svoje mesto i smisao i svrhu
I sve reči upućene tebi
I one koje si ti meni uputila
Korenje je spušteno u tkivo naših tela
Iz kojih se uspinjemo ka nevidljivome vrhu
duboko zarivena misao o jednom trajanju ... volim te čitati...
lp
Ljubica
Hvalaaaa Ljubice!
Pesem ljubezni, ki zmore skupaj do pradavnin, do pokrajine tekanja z bosimi nogami, do dvignjenih rok dreves k nebu, vse do neobstoja besed, ki so nepomembne v prepletenosti dveh tako samozadostnih svetov (kadar se združita), in vse izrečene besede so (se zdi) kot svetopisemski slavospev ljubezni ... čestitke,
Ana
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: Željko Medić Žac
- 20. 10. 2016 ob 11:31
- Prebrano 719 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 178.06
- Število ocen: 10