posvečeno slovenski pesnici IRENI KUS

Te večeri bilo je naročito hladno. Već odavno godišnja doba nisu imala nikakvog smisla, i nisam ih ni primećivao, ni brojao. Stoga vam ne mogu reći ni da li je bio januar ili maj. Niti koja je bila godina. 

Pitala me je nešto, da li sam na nekog kivan, ili tako nešto... tako su joj zvučale moje pesme. Ne, nisam bio kivan, i ne znam zašto su moje pesme tako zvučale, i da li su zvučale. Želeo sam samo da već jednom prođe ta hladnoća, čiji ugrizi kao da su otkidali delove mene, a ovi su se odmah vraćali na svoja mesta. Ne liči li to pomalo na priču o Prometeju?

I onda, onda sam joj rekao da ljubav ne može da povredi, ako je iskrena, prava, ma koliko trajala i ma kako se završila. Ili se možda nikad i ne završi. Ne znam zašto sam joj to baš tada rekao, ni zašto je ona plakala, i ljubila me, i opet plakala...

A napolju je i dalje bilo hladno. Očekivanja da će šolja čaja sa povelikim dodatkom ruma popraviti stvar, samo su se delimično ispunila. Bistro, u koji smo seli, bio je gotovo prazan. Ona je naručila kafu, a ja taj rečeni koktel-čaj. Ćutali smo neko vreme. Slušao sam njeno disanje, kao da sam hvatao njene misli. I voleo sam je. Tako, ćuteći.

Nedugo zatim, govorila mi je tiho jednu od onih svojih pesama o ljudima i stvarima. Znao sam da, ustvari, priča o sebi i slušao sam je sa zanimanjem. Istovremeno, oseto sam se čudno, nesvakidašnje, kao da se u meni tope ledene sante. Kao da je hladnoća gubila bitku sa toplotom njenih reči, njenih pogleda, njenih osmeha. 

Netom posle ponoći, a možda i prilično kasnije, izašli smo u noć. U noć lišenu svake hladnoće, jeze, bojazni. Hodali smo zagrljeni, satima, svesni da je nadjačala sila koju nismo ni pokušali da objasnimo. Bilo je dovoljno što smo to oboje znali. Nasmejao sam se Mesecu, koji mi se učinio nekako zelenkast i ne previše okrugao. Poljubio sam je nežno, kao prvi put. Ona je i dalje treperila onom toplotom koja razbija sante...

I, da, setio sam se. Bio je to mesec maj, one godine kada je hladnoća prestala.

Milen Šelmić