ne poklanjaju se vidici

ni krajolici

niti se može pokloniti

ono što nemaš

ono što nisi

ili ono

što ne osećaš kao svoje

imam dve ptice

obe slobodne

obe voljene

obe

na svakom nebu

mojim dahom stvorene

sam Bog zna zašto

kada

i gde

daću ih njoj

i ostaće moje

biće zauvek

potpuno njene

i neraskidivo moje

jedna je daleko na horizontu

u svom plemenitom letu nesputana

druga je duboko u meni gnezdo svila

odavno

i samo se ponekad laganim titrajima

odatle javlja

obadve joj poklanjam

uzdarje ne očekujem

i nije potrebno

meni je sasvim dovoljno

što mi se ona

iz noći u noć

uvek iznova javlja

u poemi  

Milen Šelmić