Kada se vratila iz grada
samo par sati posle izlaska,
videla je da su vrata druge boje,
kao prozori, zidovi,
i pod nije bio isti. Ni nameštaj
nije ličio na onaj od ranije.
Gledala je pažljivo,
odmeravala promene,
okretala je glavu ne sve četiri.
"Da li je moguće?"
pitala je čoveka koji je ušao zajedno sa njom.
"Da, kako ne bi"
"Ko si ti?"
"Ne sećaš se?"
"Ne... reci mi."
On je izvukao ključ,
pokazao joj i rekao da ga uporedi
sa ključem u svojoj ruci.
"Zaista, isti su, ali tvoj je mnogo stariji!"
Zaćutao je, a ona je dohvatila haljinicu
iz nepoznate ostave,
obukla je i počela:
"Igraćemo se školica? Važi?"
Tišina, tišina, tišina

Marina Adamović