Svetlost je prava. Iz osnovnih boja

stvaram nijanse, nižem ih u nešto,

u što verujem da je moj izraz.

Idem kroz jutro. Slušam ptice,

koje se glasaju u preletu. Posmatram kosa,

u crnom odelu, sa žutim dodacima,

stupa u senci gloga i družicu poziva na

sastanak. Divim se cveću, dišem proleće.

Zatim zatutnja, zemlja drhće. Silovit pljusak

udara u žlebove. Nebesku kupolu paraju munje.

Potok huče. Penuša se voda, kad poskakuje preko

brzica.

Na breg naplavljen koren postaje svitak,

meduza, koja desno gore mreži sunce. Dole,

tamo gde gazduju senke, drži se lobanje,

koja očnim dupljama zuri u prazno i

za momenat zastane u čudnoj zanesenosti.

Pljusak ribe pokrene vreme. Iznad površine nekoliko puta

zaokruži vilin konjic.

Marko Skok - Mezopotamsky