“Izvinite, mogu li do prozora?” pitao je mladić ljude u zadnjem delu autobusa. “Momak, gužva je, ne mrda niko.” “Izvinite još jednom, povratiću…teško mi je…” Za tren, napravljen je prolaz i momak je priljubio lice uz staklo. Nije mu bilo teško u želucu…u grudima – da. Gledao je kako nestaje mesto od koga se godinama nije odvajao, koje je bilo puno lingvističkih izazova. Staro groblje. Da plače, ne može, ipak, muškarac je; da moli za pomoć, takođe; šta mu je preostalao? E, to je ono najnejasnije – udaljio se od vrata, a približio mestu koje ga je slikovito guralo tamo. Pojašnjenje – veštačenjem je utvrđeno da je momak pokušao sprečiti nagon ka suicidu, ali uspomene na one dane gurnule su ga same; u listi piše “anamneza: žalio se na mučninu; epikriza: vertigo; sinkopa.” Dar ga je pokopao. Ponekad prođem tom ulicom i još uvek je vidljiv trag koji pesnik ostavlja za sobom. Zašto pesnici umiru mladi? (to se i on pitao dok je bio u busu posle posete grobu zaboravljenog alter ega.)

P.S.

Zašto?

Marina Adamović