„Pardon, da li je slučajno ser Lanselot prošao ovuda?“

„Ne, nije primećen u poslednjih nekoliko stoleća.“

*****

Uporno je neko gasio svetlo

svaki put kad bi se promolio

i najmanji zrak.

On se nije ni najmanje na to osvrtao.

Živeo je u nekom svom beskraju,

okružen svojim izmaštanim pticama

i morem, morem samoniklih, belih

kraljevskih krinova.

Sam je bolovao svoje bolesti,

sam preboleo svoje tuge.

Ni jedne, ni druge,

nije lečio.

Ni zaboravio.

Nikada ništa nije zaboravio.

Čak ni ono što je hteo da zaboravi.

Topile su se sante, uzmicali ledeni bregovi

pred njegovom (samo)voljom i (samo)svešću.

Nikada nikogn ije ni za šta molio.

Čak ni onog kome se svi klanjaju.

Njegove jedine molitve bile su upućene njemu samom.

Imao je čudnu naviku da protiv vetra putuje

sa razvijenim jedrima.

Uporno je neko gasio svetlo,

iznova i iznova,

svaki put kad bi se promolio

i najmanji zrak.

On se nije na to osvrtao.

Nosio je Svetlost u sebi.

I Ljubav.

I Slobodu.

*****

„Dobar dan gospo, ja sam vitez Lanselot, da li je neko pitao za mene?“

„Ne, nije.“

Milen Šelmić