najpre dotaknuh prstima same
obode ostrva gde živiš pustinjački
izranjajući iz velikih voda oslobođena iz čeljusti straha izdržljivosti
(izgleda tako jednostavno
poput naslanjanja na porube tvoje postelje)

neka mi oproste bića
okeanskih ravnica
na narušavanju vekovnih tišina
morala sam na taj put
sve one nemire istetovirane
sa unutrašnje strane bića
kanuti pred tobom
sva ona pisma koja su mucala
u pokušajima savlađivanja prepreka drugih čula
rastajali smo se uvek pred nekim zidom
(nigde stanica i vozova kako to obično rastanci nalažu)
ona su padala pred mojim nedovoljno i najčešće izbrisana
nedovoljno
otuda čudnopisna koža

neka mi oprosti ekzaktnost
akvarel ruke grle najjače
ponirući najnežnije taknu telo-duh
vodene usne plamte bezbolnim jezičcima
rameni cvetovi ugriza pevaju rast

dok oni stignu do trodimenzionalnosti sna
prolaska kroz vreme i prostor
dok izgrade zgradetine laboratorije
dok sve to upišu zavedu precizno formulišu
mi ćemo ostati marginalizovani u toj trunci svemira
svakako nepismeni
nedvosmisleno preuranjeni
prapočetak i kraj

neka nam oproste ekzaktne nauke na rušenju

Jelena Stojković Mirić

Jelena Stojkovic Miric