Mogli smo se voleti Ljubavlju umornih zora,
lepotom početaka i vatrom krajeva.

Nas dvoje, koji smo nekad slutnjom prepoznavali
neodgrižene usne dodatno uznemirene pred oluju
na stazi Želja i neispunjenih iščekivanja.

Mogli smo biti bliski i ispričati sve nedovršene priče,
a snovima pokazati kako se među zvezdama pluta.

Na svet bi gledali plahošću srna, a sa čuđenjem na
nestašluk kišnih kapljica i zaštitu vetrovitih pelerina.

Podmetali bismo nogu svitanjima i lomili tamu senama;
jedno drugom bi svakodnevno poklanjali Nebo -
da nikad ne osetimo nedovršenost i nepripadanje.

Mogli smo jurišati u nasmejanost i klesati nemire,
nemosti grčiti prste, prizemljivati neverice,
uranjati u Nigdinu, u kojoj nikad i niko
naše uzglavlje Ljubavi pronašao ne bi.

Mogli smo jedno drugom intarzija biti;
suza sreće;
u meni začeće …

Milo moje, sve smo mogli mi,
samo da je potrajao san.

Vertigo