Hoče li ptice hteti
poludeti u zraku?
Ili će samo ispravno
da lete po šumama neba?

Hoće li koren krila
duboko usađen
kao moje nesvesno
drvo u zemlju snova
biti dovoljan za uskrs?

Hoče ljubav duboka
ko morfij da me spremi
za poslednju šetnju
uz crveno more šutnje?

Može li da me probuši
tama belog gneva koji
se plazi kao magma
kroz prozor drevne nade?

Kako da poludim u svetu
gde ludost kao vazduh
puni pluča svakidašnjice?

Nemoj ni sa osmehom
da me budiš iz patnje kiše
koja pada na moj budni san.

Daleko od grubog sveta
stanujem u kuči od tišine
bez jezika koji otvara vrata
u ormare tvoje brbljave biti.

Sada znam da nemam više
s kim da padam u visine
sladkog bola kad mi sreča
puni struge rekom dečje igre.

Tvoja molba je tvoj dar
kojeg ne mogu da uzvratim
jednakom merom darežljivosti.

Okrenut ka nebu vidim
kako ptica od zlata sledi
putem mojih radoznalih
očiju koje gledaju iz tebe.

Samo jedno da još kažem
prije nego odem iz svoje
konačnosti u svemir trena
ne zna ljubav za gubitak
nema poraza za nas.

vidzigon