Pisao je o ljubavi. Kako je stalno bio na ivici nervnog sloma, to bi ga smirilo i navelo da misli o lepotama života. Pesme su se nizale, poneka priča na istu temu, o romanu je uveliko razmišljao. Neprimetno, svanulo je jutro. Pogledao je krevet - nigde listova sa noćašnjim sadržajem. Sagnuo se ispod - ništa. Podigao je pogled prema plafonu: usta su mu postala slična šaranovim posle udarca tupom stranom noža. Šta se dalje dešavalo? Niko ne zna. Ni on ako mene pitate.

Marina Adamović