Pre mnogo godina, dobila sam čudesnu igračku. Kažu da sam zaplakala. Ne bih rekla od preterane sreće, ali od žalosti, nikako. Bila je jako osetljiva poput staklene figurice. Ne sećam se čime, (da li je važno? milslim danas) samo dobro znam da me je snažno privukla. Nismo se odvajale jedna od druge. Dešavalo se da je slučajno ostavim ko zna gde i zaboravim. Dan-dva nakon toga, nastajalo bi užasno stanje duše i tela. Kopala bih rukama i nogama ne bih li je pronašla. Ne možete ni poverovati koje bi olakšanje, koje zadovoljstvo, koja energija psihosomatska zavladala mojim delom oreola neba. Sada, to mi se više ne dešava. Čuvam je na lančiću oko vrata. Neka zvecka, neka zapitkuje,, neka mi ukrašava sede obrve i stepenaste borice na licu. Moj je najdraži predmet interesovanja u beskrajnom svetu (tek nekoliko godina posle prijema tog dara, saznala sam kako mu je ime). Jeste, i svi vi imate svoj, ali puno se razlikuje od mog. Nešto ih ipak spaja - moraju se dobro čuvati, voleti i ne ispuštati iz vida.Ako bi pukao... ne mogu dalje, plaši me. Jedinstven je, neizrecivo poseban, njegovim gubitkom, i ja bih bila bila izgubljenom. Shvatate kako je iznenadan, neponovljiv, koliko nesvakidašanj i kako se mora iskreno voleti do - smrti. Do smrti. Do smrti. Do tada smo anđeoska on.