Kako, gde?

Tamo gde obavijen žicom svakodnevnih muka
gaziš strahove
iz kojih se teško otrže tvoja duša;

na obalama čežnje, u dodiru Tišine,
u zadnjem stihu mog nevinog sna.

Tamo, u nekoj bestidnoj nemoći da odoliš
bolnom pogledu na ivici (ne)postojanja;
u pesmama koje kolenima moć oduzimaju
i odvode te u Nigdinu.

Na ramenu (ne)spokoja gde brojiš
okamenjene suze kojima ti označavam staze
do raskršća vetrova, sa srcem na dlanu,
gde u zagrljaju čekanja
čekamo: ja i *Sve boje Neba*

Još uvek se pitaš: Gde?

Pokazaću ti -
u sebi ćeš me naći.

Zalutalu.

Vertigo