Nosi tirkizne cipele

pomalo hramlje na jednu ruku

njen vrat i kosu

mesec je isušio

zaboravom nežnosti.

Osrebrila joj kosa, za godinu ili dve.

Nije posve sigurna zašto tako naglo

/laže/

nosi crni šešir sa tilom

sa njene haljine otpadaju herbarijumski listovi

dok šeta kaldrmom mahnito svira violinu.

Vitražima oblaže kamen.

Nosi tirkizne cipele

pomalo hramlje na jedan bubreg

poštapajući se gudalom ide na dijalizu muzikom,

ne zna otkuda toliki umor

/laže/

odlazi do močvare procvale lokvanjima

tamo istresa riblju skelet iz cipele

predomisli se, zaroni, i sve ih vrati u skrivene đžepove

odlazi papirnatoj kući

puni teglu ribljim fosilima, skeletima.

Odakle ti, šta će ti?

Iz grla, odgovara,

Trebaće, dobar je to pigment

za buduća osvešćivanja.

Pali cigaretu o đon

odlazi na drugu stranu sebe po infuziju svetlosti

ako joj zafali sama sebi daje krv.

Nosi tirkizne cipele

pomalo hramlje na oba oka,

nudim joj putovanje na Alpe

tamo da ispljune moljce radoholičare

iz firme

Nihilizam na svim emotivno-mentalnim nivoima.

Ne mogu,

ugojila sam se za deset mernih jedinica

koječega i kojekakvih.

Uostalom, ne vidim na oba oka.

/laže/

jer nosi tirkizne cipele

ponekad hramlje na četiri dela srca.

Ipak, i takvu je volim.

Ne znam zašto?

/Upitnikom lažem./

Jelena Stojković Mirić

Jelena Stojkovic Miric