Čekala sam sneg celu zimu
prizivala, molila i cenjkala se sa njenim glasnicima
u zamenu najaviše malo kiše
mene je čekao španski pesnik
kome stalno ime zaboravljam
promucam inicijale A. P.
peva o sirenama i vetru, onima što ih je more popilo
„Moj prijatelj je mrtav“ doziva Arsen
skoknem do neolita u one bezratne dve hiljade godina
sve deluje haotično jer istovremeno spremam ovozemaljsku večeru
a žurim
žurim da ponovo čujem nju
kako javno na 23. spratu Beograđanke
govori kako plače
a već se danima bavim mišlju da ovom gradu poklonim plakaonice
nalik na stare telefonske govornice sa tamnim staklima
za nas proterane u ćoškove što sabijamo suze u ramena i laktove
anatemisane suzom kao klicom kuge
još malo će nas uvoditi u arene ili spaljivati na trgovima
posipati krečom, toliko smo
toliko smo problematični da je kontinent plastike
savremena iskopina okeanska
postala mizerna

žurim da me ne čeka niko
ni sebe ne treba čekati
krajcovah svetline zarad tuđih
po inerciji
ne možeš biti svetionik pa da ti kosa raste direktno iz paunovih preliva
da su ti ruke od čiste mesečine
ipak ćeš biti sirena koja je zavela brodolomnike
dokučiš to kad ti se na vratu pojavi duborez ožiljaka
fusnotna omča proputovanja

Žao mi, do guše sam dužnik sebi
možda sam fulala ceo život
ne znam
ne znam odakle matematika ovde
Možda zbog odlaska do prodavnice u cipelama od plavičastog dima
u sasvim tihoj ulici kao da je policijski čas
prvi put čula sam vlastiti korak
Sa koliko ljudi ukrštam svoj put kroz vreme i mesto
preko koga gazim i,
ko će preći preko mojih obrisa nestalih negde
Možda zbog lepljivo-teškog vazduha iz 1933. godine
Svet je u haosu kao da će pući
svakog časa
Koga to lažem? Uveliko krcka.
Planeta će stresti planinske vence i šume
i čovečanstvo otpašće kao perut i vaš.
Truleži, je li ovo najava poslednjeg svetskog bojišta?
Hoće li insekti umeti pevati, posle...

kroz mene vlastita smrt prolazi neprimetno
dok se svetlost unutarnjeg krečnjaka
ne oglasi crvenim svetlom
na tren kao da se uplaši
onda se opet cereka
nastavljam da buncam slogove
svako svoju grobnicu oblaže nečim
kao što biramo postelju koja prija koži
ne mareći za perut ili atomska ludila
nekom budućem arheologu, uz prethodno navedeno
„Un canto antico“ prilažem
to izvorište i muzu nebrojenih proboja kroz mucanja

Bežim u belinu listova u lanena platna
Ovo je moja teritorija
gde mi siledžije ne mogu ništa
ne moram moliti zimu da mi uzvrati ljubav
kosa veje ili postaje tanušna ledenica
glava oluk
ovde me čeka zagrljaj bezimenih ruku umesto kreča
i dugi razgovori sa mrtvima i živima
spajanje nespojivog
Frida
Jesenjin
o tebi govorim
ovo je moja teritorija
Ovde se tramvaj neće skršiti

Migriraćemo zajedno

*

A krenulo je nekako čergarski, putopisno
migrirali smo, svako u svoje vreme
čitah na porodičnom stablu
oni su se skrasili na jednom mestu, uglavnom
a ja nesmir stalno negde ispisujem putanje
evo me u simbiozi
volim ovaj lim i kišu koja mi peva
moraće špahtlom da me sastružu sa njega, jednom,
kad dođe ta smrt seobe na odloženo

Ponoć se obznanila naga
ispred vrata ostavih vetrenjače i drine
Sadim svoje kosti za magnolična cvetanja i mladice breza

Neću se igrati sa tobom, dobaci trosatni rakorak od 00

Tražim se po sobi, ispod ladice, izvrćem rukave haljine na ofingeru
otvaram rernu, kutiju sa lukom
sudaram se sa sobom, osetim po pucketanju elektriciteta
koji nakratko preseče tišinu poput one nad zaraslim grobovima
Zavirujem ispod tepiha
Dlanovi pređu po stvarima, prašina
Jesam li to ja?, njušim je
Liznem lepak za tapete s onog dela zida dok se još lepio brašnom
pojedem se, 1940. i neke godine
možda u Staljingradu
sigurno civilno

krenem dalje da se tražim, za(kriv)ljena
zasigurno
čim se zaglavih na ovoj međuplanetarnoj stanici

Marama koja se njihala na mom vratu
ima mrlje:
Pucali su ti u glavu
ispred onih vetrenjača i krivih drina.
Pobedili su!? Vašarišta zla!?
Iza mene će ostati ništa
Iza njih moj migrantni skelet

Moram da se vratim
Frida
Jesenjin
me čeka

žurim da me ne čeka niko

ni sebe ne treba čekati

Jelena Stojkovic Mirić

Jelena Stojkovic Miric