Prelistavao sam rukopise svojih predaka
što su ostali sačuvani u malom drvenom kovčežiću
u koji se zavukla stogodišnja jesen i sve hartije su požutele

zapisivali su imena svoje dece
i pored svakog imena dan mesec i godina rođenja
i vreme krštenja i ko je bio kum i krstić pored imena sveštenika

a već na drugom listu zapisi o smrtima i o bolestima
i gruba skica nadgrobnog spomenika kakav će se isklesati od kamena
koji i sad stoji sa istočne strane crkve u senci borova na brdašcu iznad sela

a bilo je tu i šaljivih pesama o drugim seljanima
i zapisa o broju grla i o dugovanjima i o neodložnim poslovima
i adrese onih koji su otišli negde daleko a od kojih pisma nisu stizala

rukopisi grubi kao njihove ruke i linija oštrih kao bura
kada se u zimsko veče zavuče ispod greda krovova
i zaleluja ionako slab plamen sveće

mogao sam čuti uzdahe na mestima gde se mastilo razlilo
mogao sam čuti smeh preko širokih linija slova
i psovku kada se broj ispod broja podvuče

a onda sam preko svega toga stavio i gramatiku (Školska knjiga Zagreb -1962.)
zbog svega nekoliko stihova zapisanih na času maternjeg jezika
dok je otac pohađao učiteljsku školu u Zadru
(koliko se sećam stranica peta)

„... plaču svijetle daljine i gledaju tajnu u tami...“

i zatvorio sam drveni kovčežić
i odložio sam na njega istrošenu olovku
i jedno malo parče neistopljenog crvenog voska
znajući duboko u sebi - da će me zadesiti sudbina pesnika

Željko Medić Žac