Nije plakala ni  hulila kad joj je  umro sin

Zbog dece svoga deteta

Ta žena je stajala uspravno  ( da jaukom  ne jazbi decu)

Zaboravljajući da je mati

I da je Bog zaboravio da je njeno dete otac

Koji je  nekome nejakom  trebao više

Nego što je njoj staroj trebao sin

Tog zlog proleća

Više glave mu  je posadila  vesele suncokrete

Da se na žute glave skupljaju sunčevi zraci i ptice

I kad je strašno letnje nevreme

Ujutro gradom samlelo  zrelo žito na našoj njivi

Nije ni reč progovorila u praznom ambaru

Bela kao kreč

I u crtu stisnutih usta

Ali to popodne na groblju

Podižući sinovljeve slomljene suncokrete

Digla je oči u nebo  moja slomljena  grandmother

I široko rastvorenih usta hvatala dah

Psujući   Boga  strašnim glasom 

Psovkama od kojih su i đavoli pobeleli od užasa

U danu

U kom  je moja Anđelija prestala da veruje u Milosrdnog

Zbog suncokreta

I sunca

I ptica…

nenamiljanovic