Bila je dete kada je ugledala smrt kraj sebe.
Otac, majka, rodbina, prijatelji... niko nije video nju, samo smrt, ali drugačijim očima. Oni su palili sveće, tiho pričali, nešto žvakali i sipali tečnost iz čaša na zemlju. Ona se nije udaljavala od tela preobraženog u zadnji čin drame "Autofobija" 
Osećala je da nešto leluja: svod, tlo ili ona; pružila je ruku da opipa tužnu scenu i izgubila ravnotežu. Niko ne zna (lekari ćute) da li je sunce opeklo vlaknaste nerve ili je sama (po odluci scenariste imaginativne svesti) rešila da padne u kovčeg voljenog deke.

Bila je dete. Mođžda je još uvek budući da tu smrt netremice posmatra: danju stoji kraj nje, a noću upada među korice drvenog dnevnika:
"Deka ima tople oči" 
Toplo mi je, mama.

Marina Adamović