Zamišljala je da je ptica. 
Nije ništa zamišljala, letela je gradom i razgledala. Znate, ona je čudna vrsta ptica - ni selica, ni stanarica. A nije mogla ni da zamišlja. Kako bi se to ptičjim jezikom saopštilo? 
Povremeno bi sletetala na žbunove svoje mladosti i ostavila pero.
Nije ga namerno ostavljala , samo je opadalo. 
Ljudi bi bacili po pogled -dva i šapnuli "lepa ptičica".
Zašto su to činili? Pa neko je ustrelio olinjalu pticu, ali, nije je bacio, ne; bio je "prisatojan". Iskopao je grob, napravio spomenik od ruža u cvetu i na trn okačio sliku ptice dok je još bila ptić.
Taj "neko" nije ni pretpostavljao da ptice ne umiru! Eno, gore, još se vide krila kako po oblacima ostavljaju nešto nalik na poeziju.
A ona... zamišlja da je živi pesnik... zaista čudno... zaista... 
(a ko tvrdi da čuda nisu jedina moguča? Ko?)

Marina Adamović