vera je 
kad ne delim ni ljude ni bogove na tuđe i moje 
kad mi u očima sve ljudske oči planu kao svećice 
i svetle me slobodnu od dogmi
ti živi polijeleji u hramu duše
više od religije je 
ta duša drhtava
kad u sebi kao sebe osetim sve svetovno kao svetinje
pa zapevam dušom i telom Odu Radosti 
svemu što se plodi i rodi iz semena 
bez misli o grešnom i bezgrešnom 
pevam veličanstvenom svetom Sveživotu 
i božanskom činu ljubavi koja ga stvara

i ako bih da imenujem sakralnom rečju 
TO u šta verujem i ljubim strasno bez straha
ne zbog nagrade obećanim rajem
TO što ljudi zovu Bogom i drhte u strahu 
strepeći od kazne paklom
( može li se voleti svoj strah?) 
imenovala bih Dobrota Tek Rođenog Deteta 
a vi zovite kako mislite da će vam se odazvati 
zovite Bog Allah ili Jahve...
...ja Ga ne z o v e m ni jednim imenom 
jer tu je u meni stalno kao apsolut
tihuje i imenuje me Čovekom 
u imenicama svih i svega što se rađa i produžuje ljubavlju 
roždestvom Deteta Sveljubavi u meni 
u jaslama moje (ne)verujuće pesničke duše