sanjiva obala otkinuta od ostatka kopna tek razbuđenim silama

i nepregledna pučina čija je jedina dimenzija dubina

i dete koje se nehajno vrzma oko naših nogu

(a možda je to bila zaboravljena igra)

i jedan čamac na kojeg smo naslonjeni kao sidra

i prstohvat kao prva mera svega u svim našim bezmerjima

za so u kosi što se kristalizuje na dodir ispupčenih jagodica

i gršt tvoga obraza u mojoj šaci

kad nakriviš glavu i vrat goli otkriješ vetrovima

a to je već mera druga i tako se odvajkada iskazivala toplina

i zagrljaj u kojem ti se dlanovi iza mojih leđa skupe

ali to je pregršt i više ničemu nije mera

nego ispunjenost celog bića

kao kad dete usanja da je veliko a još uvek od svega je manje

i sve se razlije od sveprisutnih modrina

a ostane sećanje na osećanje

Željko Medić Žac