Pa šta hoćete od mene?
Da snishodim kad  napišem poneku dobru?
Zamerate mi što ne znam za stid  i ponosim se
Kad osetim da sam napisala tu poneku jaku
Znam
Oprostili biste mi vi te bolje pesme
(bolje od vaših ili onako bolje?)
Kad bih vam se pravdala ( za šta pobogu ?)
Bar otrcanom melodramskom frazom:
“ Ja nisam pesnik, ja to onako, za svoju dušu…”

Nosite se!
Ja jesam pesnik
I jebe mi se za romantična škrabanja za svoju dušu
Prepuna indolentnih zvezdica i leptirića
( u deminutivu obavezno !)
I baš me briga da li je to za vas gordost
Što ne krijem sreću kad mi se posreći
Da napišem i po koju muški jaku
(muškarci su bolji pesnici!)
Ili poštenu žensku
Žestoku kao ispovest bivše kurve
I još se bezobrazno time ponosim
Kao mati uspešnom decom!

Evo mi prilike za još jednu vašu otrcanu frazu:

Kojom ću vas ubiti u pojam:

“ Pesme su deca moje duše”!
Pritom
(hrabro Neno, idemo do kraja!)
Pesme nisu moja deca
Više su mi
Jer te fetuse sam nosila u materici jedno vreme
A pesme nosim u duši ( nose one mene)
Dok sva moja vremena ne isteknu
I znam
I za ovu iskrenost ćete me ispljuvati u horu :
“Zar je ikom normalnom nešto važnije od dece ?”

Pa eto
Ja nisam normalna
I jesam pesnik
I nisam neko ko piše za svoju dušu
I ponosim se
Što nisam horski pevač u poeziji
I šibajte i pljujte me sad
Jebe mi se!

nenamiljanovic