I

Iz tvog neba padaju kisele kiše
otuda usekline ovog umornog lica
Eduarde,
jagorčevina jedva raskrili latice
ali ipak nešto kaže.

Ko te je slagao da je ćutnja odlika umnih
smešan si, tragično smešan, Eduarde
nisi ti filozof
ronilac u okeanima
tumač algi naslaganih po obrisima duše
istraživač pećina uma.

Šta te je slagalo, Eduarde?
Smešan si, tragično smešan
u tom teatru nemicanja.

Eduarde, kaži S!
Među nama su svetlosne godine ponora
skulpture govore
statistikom
samo.

II

Eduarde, ekser se ne ukucava u moje čelo!
Iščupaj ga!
Da, baš taj ekser!
Znam, u svakom od nas ima gvožđa
dovoljno da se iskuje jedan od jedanaest santimetara.
Nije to taj ekser
ne bi ti mene hranio gvožđem
iz svoje krvi da mi zatreba.

Eduarde, kaži B!
Neće bolest u koprive
al’ mene je baš taj grom hteo
prepolovio me
guram taj usahli deo mene
guram, Eduarde
i vučem i nosim.

U tu živu polovinu si ga ukucao
znam, i ja znam da ukucavam
naučila sam odavno
slagaću te u kom delu životne drame.
Jesam Eduarde,
bunila sam se: Šta će mi ta veština?!
Al’ ko bi sada pravio ramove za rastezanje platna?

Eduarde, kaži D!
Dele nas svetlosne godine ponora
eksere ne ukucavam u ljude

na onoj sasušenoj polovini mene,
na tim se kostima ne rastežu bela platna
iz ove žive mene
niče
sve
niče

Eduarde, kaži P!
Pitam se šta bi izniklo
iz tvoje polovine.

III

Govorim i nema
ne umeš čitati emociju suze
(ne govori ona samo jednim jezikom)

Eduarde, kaži Č!
Zemlja je pismena
ume da čita!

Eduarde, kaži N!
Ne, nije nemoguće
ne umem da govorim kao visibaba
usko-treno oborene glave
lotosov sam cvet
širok, kosmički, preprostran za tvoje sive poglede
takav cvet pokida i najjače kaveze ćutnje

Eduarde,
govorim lotosovim cvetom
govorim lahorom kose
nebom kolena
oblacima pora
govorim i kad spavam
tik-tak-tik
tik-tak-tik.

Eduarde, ne paniči
(briga je ovde suvišna figura)
osećam kako mi se smrt približava
ne vidim je
njušim
tu staru šunjalicu, barabu.

IV

Eduarde, kaži LJ!
Tek da započneš
zasađivati kuće dimnjacima,
drveće lišćem, a korenje mu vijori visoko.

Eduarde, to je naopačke!
Tako se ne oslikava ona!
Obrni sliku.

U ljubavi se golim grudima juriša
bez strela, straha, bez stida
bez oklopa
iako se pokadkad svesno-nesvesno
gine na kopljima njenim.

Smešan si,
tragično smešan u kornjačinom oklopu
znam, dobro znam
da su mi srce trebali iščupati na rođenju
al’ nisu
bili bi jednosrčani blizanci tako
al’ nismo, Eduarde

ja hodam srcem
drugačije ne umem.

Eduarde, kaži N!
Moje srce ima noge
ono pleše, Eduarde
moje srce ima krila
ono leti, Eduarde
i njime govorim

Eduarde, kaži T!
Tik-tak-tik.

V

Nisam potočić beščujan
grunem kao brzak
najšire što može jedna ptica
i tada govorim
tirkiznim osmehom.

Eduarde, kaži V!
Deli nas svetlosna godina ponora
uvrtložim se plavo
al’ ljude ne davim u tim virovima

šareno govorim, Eduarde
tvoje oči ćutnje zbore jednolično
crne su ti jabučice i više nisi smešan, samo tragičan u toj boji.

VI

Eduarde,
zemlja će me voleti, pročitaće me celu,
pevaću travkama, cvećem, korovom
divljim lozama
maslačkom
pevaću, Eduarde
zemlja će ti se smejati sa mnom.

Hajde, ućutkaj nas.

Eduarde, kaži Š!
Znaš šta,
imaćeš ti original parfeme
imaćeš markiran auto
markiranu odeću, obuću
markirane devojke
imaćeš ti i avion i aerodrome, Eduarde
ali nikada
nikada
nećeš imati ovakvo srce

sirot si

Eduarde,
zemlja će me voleti.

Jelena Stojkovic Miric