SKICA ZA PORTRET KOJI HELENA NIKADA NIJE VIDELA

Ta je zima
Verovatno
Bila raritet 
Među zimama svog stoleća
Po broju
Sunčanih dana
I po broju
Hladnih pogleda

 

Ledeno cveće na oknima
Kao da se podsmevalo
Mojim pokušajima
Da sećanje pretvorim u pesmu

 

A ja sam samo čekao Proleće

 

Ne godišnje doba
Nego ono pravo
Proleće

 

Smišljao kako da 
Toj neprozirnoj svetlosti
Nađem namenu
Ili bar opravdanje

 

Ptice su ćutale
Negde napolju
Daleko
Visoko
Po zaklonima
I po zimovnicima

 

A ja sam samo čekao Proleće

 

Borio sam se
(neuspešno) 
Sa nekim rečima
Koje su uporno htele
Da budu moje

 

Iscrtavao bore 
Po sopstvenom čelu
Nerazumnim htenjem
Da ostanem budan
Danima
Noćima

 

U sebi sam proklinjao belinu
I svetlost
I tamu
I jutro
I suton
I zvuk
I tišinu
I svaku drugu pojavu
Koja nije bila
Proleće

 

Nekako sam 
Odjednom prestao
Da iz skrivenih dubina
Istačem melodiju
(ranije sam vreme merio akordima)

 

Trenuci su se ređali
Dolazili
Odlazili
Prolazili
Sporo
Lagano
Tiho
Neprestano
U koloni po jedan
Svi nalik jedan na drugi

 

A ja sam samo čekao Proleće

 

I možda nju

 

Helenu

Milen Šelmić

Komentiranje je zaprto!

Milen Šelmić
Napisal/a: Milen Šelmić

Pesmi

  • 26. 11. 2015 ob 01:27
  • Prebrano 653 krat

Uredniško pregledano.

Ocenjevanje je zaključeno!

  • Število doseženih točk: 458.74
  • Število ocen: 15

Zastavica