Ta je zima
Verovatno
Bila raritet 
Među zimama svog stoleća
Po broju
Sunčanih dana
I po broju
Hladnih pogleda

Ledeno cveće na oknima
Kao da se podsmevalo
Mojim pokušajima
Da sećanje pretvorim u pesmu

A ja sam samo čekao Proleće

Ne godišnje doba
Nego ono pravo
Proleće

Smišljao kako da 
Toj neprozirnoj svetlosti
Nađem namenu
Ili bar opravdanje

Ptice su ćutale
Negde napolju
Daleko
Visoko
Po zaklonima
I po zimovnicima

A ja sam samo čekao Proleće

Borio sam se
(neuspešno) 
Sa nekim rečima
Koje su uporno htele
Da budu moje

Iscrtavao bore 
Po sopstvenom čelu
Nerazumnim htenjem
Da ostanem budan
Danima
Noćima

U sebi sam proklinjao belinu
I svetlost
I tamu
I jutro
I suton
I zvuk
I tišinu
I svaku drugu pojavu
Koja nije bila
Proleće

Nekako sam 
Odjednom prestao
Da iz skrivenih dubina
Istačem melodiju
(ranije sam vreme merio akordima)

Trenuci su se ređali
Dolazili
Odlazili
Prolazili
Sporo
Lagano
Tiho
Neprestano
U koloni po jedan
Svi nalik jedan na drugi

A ja sam samo čekao Proleće

I možda nju

Helenu

Milen Šelmić