za svaki trenutak naše bliskosti napisao sam po jednu pesmu

i sada se guraju i iskaču preda me i od mene traže

avaj... da izaberem najbolju i najlepšu

kao figure mladih balerina koje prkose sili gravitacije

kao simboli uklesani u pročelja zgrada

što izazivaju nedoumice

a ja čekam na onu koja tek treba da se napiše

jer... sinoć sam čitao "Najlepše ljubavne pesme sveta"

kupljene na sajmu knjiga u Beogradu daleke dve hiljade i šeste

i bilo mi je žao što te nisam upoznao makar vek ili dva ranije

mnogo pre ere bratimljenja naroda

pa da ti pišem u nekom rovu između dve linije fronta

i da ispaljujem stihove kao topovske plotune

dok se lake konjice u blato ne sunovrate

i da to parče hartije sačuvam ispod šinjela

kao jedini dokaz mog kratkog postojanja

pod neobranim zvezdama

i najljubavnije pismo tebi

adresirano na vreme a ne na mesto

onoj koju volim... dve hiljade i petnaesta

Željko Medić Žac