Svanuo je divan avgustovski dan.

Sunce je nežno virilo sa obližnje planine.

Obukla je majicu boje zelenila.

Krenula je , kao poslom, nekuda.

Hodala je i hodala. Usput je uočavala

prijatna lica ljudi i životinja.

"O, kako volim leto! Znam da sada mogu sve."

I vrapčić iznad njene glave vedro je donosio hranu

ptiću iz gnezdašceta.

Jedan je mačak liznuo glavu mačkice.

Leptiri su leteli, cveće mirisalo.

Prekrasan prikaz vrednosti života.

Naravno, vreme neumitno teče.

Javio se mladi Mesec sa zapada.

"Nemam više gde, idem na spavanje."

Kako je ušla u sobu,

tužno se presvukla i legla.

Zadnje što je pomislila, bilo je:

" Kako mrzim zimu. Opet ću sanjati onaj decembar

kada je moj jedini prijatelj, psić Coki,

nestao pod točkovima s lancima za led.”

Marina Adamović