Kao misao  mudraca pustinjaka

Što ne pita

A šta bi bilo da je bilo

I deset zrna peska što mu pod deset nokata stanu

Uzima za  meru o imati i nemati

I ostaviti i poneti kad se sa zemlje pod zemlju pođe

Tad

Kad se senka moja od tla odlepi

i duša prhne i pisne kao ptica

Bez žaljenja

Ostaviću i zaboraviti stotine pesama o tebi

Dugih kao prestupne godine…

 …i poneti ovu današnju  

Najkraću

Pisanu perom ptice bez glasa 

Da si ljubav

I kad te ima i kad te nema

I da si bol pustinjaka bez mudrosti u prsima

Zbog svega što je moglo biti

A nije