dok nismo bili tu... neko je pokrao knjige sa polica

i dve su slike nama nepoznatih slikara

zamenile mesta na zidovima

sat je i dalje magičan

okretanjem kazaljki zgušnjavaju se događaji

a osećaj prolaznosti toliko se razredi

da i ne osetimo kad vreme iskapa

tiho je... i niko nas ne uznemirava

navučene zavese kriju nas od pogleda znatiželjnika

koji se veru po krovovima susednih zgrada

zato što si ih ti tamo izmislila

u savršenom rasporedu razbacujemo stvari koje skidamo

i ležemo na krevet kao na razmešteni splav

koji svedoči o talasima

i kako se sve na površini u nekom trenutku umiri

a neka dubina u nama tek tad neće da se stiša

mi zaranjamo u krvotoke sve do krvnog zrnca

i nema imena za ovu bolest od koje bolujemo

i koja nas u odnosu na sve druge

čini imunima

Željko Medić Žac